ЛИРСКО ПИСМО ДРУГОЈ ЖЕНИ - Алфонсина Сторни

ЛИРСКО ПИСМО ДРУГОЈ ЖЕНИ 

Вашег имена не знам нити познајем

ваше лице, а мислим да сте бијела

и танана попут раних пупова,

малена, блага...И не знам...Предивна.

Замишљам у вашим очима мир језера

које се препушта сунцу и неосјетно

упија његово злато у тишини.

Ваше су руке зацијело фине, као ова

бол моја, која се шири и шири

и онда ми умире и затвара се,

као што видите, ево у стихове.

Ах, јесте ли таква? Реците ми

ако су вам уста шуморна кошница,

ако су ваше уши благо удубљене

и свите као латице ружина цвијета...

Реците ако знате кратко заплакати

кад гледате у ноћи далеке звијезде

ако у својим рукама можете успавати

бијеле голубове и златне канаринце.

Јер ви сте све ово и још више без сумње,

ви што имате човјека којег сам држала

у својим благим рукама, ви љепотица

која је убила, можда и несвјесно,

сваку наду у мени... Ви, створење.

Јер је он сасвим ваш: ви уживате

душу и тијело оне потајне љубави

коју сам нечујно чувала... Бог би знао

зашто ја не успијевам да је докучим.

Признајем вам да је једном била

посве близу мојој руци и да сам је пружила,

можда би ова ваша срећа

сад била моја... Да! Можда би била...

Али видите, душа је била толико немоћна,

да рука није имала снаге да се пружи;

божанска жеђ, коју сам онда обуздала,.

душу ми је опрала... И он је ето ваш.

Да ли добро схваћате? Сада у вашим рукама

он се успављује и шапћете му ријечи

мале и сићане, које су сличне

бијелим латицама што их лахор разноси.

Пустите да по вашим рукама лутају

његове усне; он ми је једном рекао

да ништа није тако мило његовој души

као љубити мекане руке жене.

А можда ћу једнога дана и ја

која сам лутала негдје изван живота,

-као они филозофи просјаци

који одлазе под господске прозоре

да би, без зависти, проматрали забаве-

можда ћу кратко доћи у вашу близину

са тихим и шуштавим ријечима

замолити ваше руке само на час

да  их пољубим, као што их он љуби.

И док  их будем лагано цјеливала

мислићу: ево овдје су се спуштале

његове усне (колико пута, о колико пута?)

на ове предивне руке, ваше руке.

О каква горка наслада, ова наслада

да тражим и да слиједим његове трагове

на овим рукама љупким и тако финим,

тако свиленкастим, с тако плавим венама.

О како ништа не могу, ни бити његова

ни владати његовом душом, нити га задржати

овдје, уз моје ноге, нити утажити

ову ужасну жудњу, да учиним својим

један неизрециви и болни траг!...

А тамо сте управо ви, да, ви сте брана,

брана горућа и жива која, кад је дотакнем,

понова распламсава ову горку клонулост,

овај мир душе за који се сакривам,

ову смртну бол у коју пропадам,

ову непокретност свих осјетила

која се махнито буде, једино онда 

кад је – све изгубљено!

Алфонсина Сторни (1892-1938)
(Песма је из књиге: Новија хиспаноамеричка поезија, Сарајево,1962.

Превод: Никола Милићевић)

Плес - непознат аутор

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/564x/37/f7/f1/37f7f126c33396cf273b14c472785659.jpg