ЛИРСКО ПИСМО ДРУГОЈ ЖЕНИ
Вашег имена не знам нити
познајем
ваше лице, а мислим да сте
бијела
и танана попут раних пупова,
малена, блага...И не
знам...Предивна.
Замишљам у вашим очима мир
језера
које се препушта сунцу и
неосјетно
упија његово злато у тишини.
Ваше су руке зацијело фине,
као ова
бол моја, која се шири и
шири
и онда ми умире и затвара
се,
као што видите, ево у
стихове.
Ах, јесте ли таква? Реците
ми
ако су вам уста шуморна
кошница,
ако су ваше уши благо
удубљене
и свите као латице ружина
цвијета...
Реците ако знате кратко
заплакати
кад гледате у ноћи далеке
звијезде
ако у својим рукама можете
успавати
бијеле голубове и златне
канаринце.
Јер ви сте све ово и још
више без сумње,
ви што имате човјека којег
сам држала
у својим благим рукама, ви
љепотица
која је убила, можда и
несвјесно,
сваку наду у мени... Ви,
створење.
Јер је он сасвим ваш: ви
уживате
душу и тијело оне потајне
љубави
коју сам нечујно чувала...
Бог би знао
зашто ја не успијевам да је
докучим.
Признајем вам да је једном
била
посве близу мојој руци и да
сам је пружила,
можда би ова ваша срећа
сад била моја... Да! Можда
би била...
Али видите, душа је била
толико немоћна,
да рука није имала снаге да
се пружи;
божанска жеђ, коју сам онда
обуздала,.
душу ми је опрала... И он је
ето ваш.
Да ли добро схваћате? Сада у
вашим рукама
он се успављује и шапћете му
ријечи
мале и сићане, које су
сличне
бијелим латицама што их
лахор разноси.
Пустите да по вашим рукама
лутају
његове усне; он ми је једном
рекао
да ништа није тако мило
његовој души
као љубити мекане руке жене.
А можда ћу једнога дана и ја
која сам лутала негдје изван
живота,
-као они филозофи просјаци
који одлазе под господске
прозоре
да би, без зависти,
проматрали забаве-
можда ћу кратко доћи у вашу
близину
са тихим и шуштавим ријечима
замолити ваше руке само на
час
да их пољубим, као што их он љуби.
И док их будем лагано цјеливала
мислићу: ево овдје су се
спуштале
његове усне (колико пута, о
колико пута?)
на ове предивне руке, ваше
руке.
О каква горка наслада, ова
наслада
да тражим и да слиједим
његове трагове
на овим рукама љупким и тако
финим,
тако свиленкастим, с тако
плавим венама.
О како ништа не могу, ни
бити његова
ни владати његовом душом,
нити га задржати
овдје, уз моје ноге, нити
утажити
ову ужасну жудњу, да учиним
својим
један неизрециви и болни
траг!...
А тамо сте управо ви, да, ви
сте брана,
брана горућа и жива која,
кад је дотакнем,
понова распламсава ову горку
клонулост,
овај мир душе за који се
сакривам,
ову смртну бол у коју
пропадам,
ову непокретност свих осјетила
која се махнито буде, једино
онда
кад је – све изгубљено!
Алфонсина Сторни (1892-1938)
(Песма је из књиге: Новија хиспаноамеричка поезија, Сарајево,1962.
(Песма је из књиге: Новија хиспаноамеричка поезија, Сарајево,1962.
Превод: Никола Милићевић)