Једнога дана видеше деца неког старца
како иде улицом са великом корпом на рамену, препуном блиставих звезда.
Лаганим замахом руке он би с времена на
време заграбио из корпе и завитлао као да сеје. Тада би много прекрасних
звездица залепршало око њега као јато варница.
– Шта то радите? – упиташе деца горећи
од радозналости.
– Сејем срећу – одговори човек и мирно
настави свој посао док су му се међу прстима цаклили прекрасни драгуљи из којих
су се, у дечијим очима, разливале топле дугине боје.
Освојени том лепотом малишани сместа
појурише да ухвате срећу, али узалуд.
И они најхитрији и најокретнији остајали
би празних руку.
– Узалуд је то што чините – осврнуо се
тајанствено старац. Тако је никада нећете уловити.
– Зашто? – упиташе зачуђено клинци.
Насмешивши се, старац им одговори:
– Тек кад научите сејати радост и лепоту
око себе, бићете позвани на жетву среће.
(Прича преузета са: http://uspesnazena.com/mudre-misli/zetva-srece/ )
Преузето са: https://www.pinterest.com/pin/183029172329805113/ )
