Председник Сједињених Америчких Држава Абрахам Линколн (1809-1865) понудио је 1854. године да држава купи велики део индијанске земље, а индијанском народу је обећан резерват. На ту понуду је добио одговор од поглавице Сиетла. Ово писмо се убраја међу најлепше и најдубље мисли које су икада изречене о човековој природи.
Поносни и храбри бранили су своју земљу и земљу својих предака до последњег даха...
"Када Велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу - превише од нас тражи…
Како може да се купи небо и топлина земље? Тако нешто сасвим нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па, како их можемо купити? Сваки је делић ове земље свет мом народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, сваки прамен измаглице у тами шуме, свети су у мислима и у животу мог народа. Сокови у дрвећу прожети су сећањима на црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде заборављају земљу која им је дала живот. Наши мртви никад не заборављају своју предивну земљу, јер она је мати црвеног човека.
Део смо земље и она је део нас! Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао - браћа су нам.
Стеновити врхови, сочни пашњаци, топло мустангово тело и човек - све припада истој породици. Када велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да од нас жели да купи нашу земљу - превише од нас тражи. Велики поглавица поручује да ће нам наћи место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац - ми њему деца. Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу. Али, то неће бити лако. Ова нам је земља света. Ова блистава вода што тече рекама и брзацима није само вода, већ и крв наших предака. Ако вам предамо земљу морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света. Да сваки одраз у бистром језеру казује догађаје и успомене из живота мог народа. Жубор воде - глас је оца мога оца. Реке су наша браћа - утољују нам жед. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате се сетити и учити своју децу да су реке наша, а и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте брату пружили.
Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исти као и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба: земља му није брат већ - непријатељ. Када је покори он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не мари због тога. Одузима земљу својој деци и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди - остају заборављени. Према Мајци - Земљи и према Брату - Небу односи се као према стварима што могу да се купе, опљачакју, продају попут стоке или сјајног накита. Његова ће похлепа уништити земљу и за собом оставити праву пустош.
Не знам! Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи. То је можда зато што је црвени човек дивљи и не разуме ствари. У градовима белог човека нема мирног човека, нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање лишца у пролеће или дрхтај крила мушице. Можда зато што сам дивљи - једноставно не схватам. Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може чути крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем много...
Индијанац воли звук ветра када се поиграва површином мочвара. И мирис поветарца освежен поподневном кишом или боровином.
Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо дели исти дах - животиња, дрво и човек. Свима је тај дах потребан. Бели човек као да не опажа тај дах који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, не осећа смрад. Продамо ли вам земљу морате да се сетите да вам је ваздух драгоцен, да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је моме деди дао први дах - прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на којем ће и бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа. Размортићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћемо да испуните овај услов: бели човек мораће да се понаша према животињама овог краја као према својој браћи! Дивљи сам и не разумем другачији живот. Видео сам по преријама хиљаде бизона које је бели човек убио, пуцајући из јурећег "ватреног коња". Дивљи сам и не разумем како гвоздени коњ из којег сукља дим може бити важнији од живог бизона, којег ми убијамо само да бисмо преживели. Шта је човек без животиње? Кад би животиње нестале, човек би умро од велике усамљености духа. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и човека. Све је у свету повезано.
Мораћете учити своју децу да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете да учите вашу децу, исто као што и ми учимо нашу - да нам је земља мати. Шта снађе земљу - снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу - пљује на себе самога. Земља не припада човеку - човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац разбоја живота, већ је само влакно у њему. Што учини са разбојем - чини са собом. Чак ни бели човек чији Бог иступи и говори с њиме као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. Можда смо ипак браћа. Видећемо!
Једино знам сигурно, а то ће бели човек једном морати да схвати: наш Бог је исти Бог. Можете мислити да њега можете поседовати, као што се спремате да узмете целу нашу земљу. Али, нећете! Он је Бог људи и његова је милост једнака и за црвеног и за белог човека. Ова је земља њему све. Оскрнавите ли је, исто је као кад презрете његовог створитеља. Белог ће човека нестати, можда и пре осталих племена. Прљате сами свој лежај и једне ноћи удавићете се у сопственом измету. У свом настојању горећете у огњу Бога који вас је довео овамо и с' неком необјашњивом намером дао вам власт над овом земљом и црвеним човеком. Таква судбина се нама чини бедном.
Не разумем зашто се убија бизон? Зашто се кроте дивљи коњи? Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове поцепан жицама што говоре? Где су јелени?
Нема их више. Где је орао? Одлетео. Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак..."
