“Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи.” Мирослав Мика Антић
МартКад ми дође да идем,
много морам да идем.
Није важно куда ћу.
Није важно докле ћу.
Дошло ми је да идем
и ја идем као луд
– унутра у мене.
Ветар ми је гудало.
Ја сам виолина.
Ветар свира на мени
у „Е“ жицу кад плачем,
у „Е“ жицу кад певам,
у „Е“ жицу кад сањам,
јер ја немам другу жицу
осим „Е“
– унутра у мене.
За траву се табанима хватам
да ме ветар никуд не одува.
Ал’ кад дође да идем,
страшно морам да идем.
Није важно куда ћу.
Није важно зашто ћу.
Крв се сва у жеравицу претвори.
Небо дланом поравнава путеве.
Широко ме кише заобилазе.
Обува ми сунце жуте ципеле.
Кад ми тако страшно много дође
само идем, идем као луд
– унутра у мене.
Мирослав Мика Антић
https://i.pinimg.com/564x/f6/6f/e1/f66fe136a3de147f58ce71371fa24a85.jpg
