Шала /одломак/
***
Некако пред одлазак, на два дана, седим у сумраку у баштици, а од дворишта, у коме станује Нађењка, та баштица је одвојена високом оградом са гвозденим шиљцима... Још је прилично хладно, на ђубрету има још снега, дрвеће је мртво, али већ мирише на пролеће и, спремајући се на починак, живо гракћу гачци. Ја прилазим огради и дуго гледам кроз шупљину. Ја видим како Нађењка излази на степенице и управља тужан, очајнички поглед у небо... Пролећни ветар јој дува право у бледо, сетно лице... Он је подсећа на онај ветар који нам је хујао онда на брегу кад је она слушала оне четири речи, и лице јој постаје жалосно, жалосно, низ образе ће потећи суза... И сирота девојчица пружа обе руке, као да моли тај ветар да јој донесе још једном оне речи. И ја, сачекавши ветар, изговарам полугласно:
- Ја вас волим, Нађа!
Боже мој, шта ли се збива са Нађењком! Она кличе, смешка се целим лицем и пружа руке у сусрет ветру, радосна, срећна, необично дивна. А ја идем да се пакујем...
Давно је
то било. Сад
је Нађењка већ
удата; удали су је, или
је сама пошла... свеједно, за
секретара племићког масалног
фонда и сад
већ има троје
деце. Оно како смо ја и она некад
ишли на санкање и како је ветар доносио до ње речи „ја вас волим, Нађењка“,
није заборављено; за
њу је то
сада најсрећнија, најнежнија
и најлепша успомена у животу...
И мени сад, кад сам постао старији, није више јасно зашто
сам изговарао оне речи, зашто сам се шалио...
А. П. Чехов
/с руског превео Миодраг М. Пешић/
